Ishrana pasa i mačaka sa simptomima šećerne bolesti

feb

Dušica Prka, spec. veterinarske dijetetike DVM

1. Uvod

Diabetes mellitus (DM) je endokrini poremećaj koji se može javiti kod psa i mačaka.

Uzrok je relativan ili apsolutni nedostatak hormona insulina, koji stvaraju beta ćelije pankreasa. Uloga insulin je stimulacija transporta glukoze i drugih hranljivih materija preko ćelijskih membrana za ćelijsku upotrebu, i uključen je u brojne anaboličke procese u telu.

Nedostatak insulinske aktivnosti dovodi do povišenog nivoa glukoze u krvi (hiperglikemija) i nemogućnosti tkiva da primi glukozu koja im je potrebna.

2. Razlozi pojave i nutritivni tretman kod pasa i mačaka sa simptomima Diabetes mellitus-a

Primarni klinički znakovi oboljenja uključuju poliuriju, polidipsiju, polifagiju, i u nekim slučajevima gubitak težine.

Dijagnoza se obično postvalja na osnovu početnih znakova poremećaja, koji uključuju i prisustvo perzistentne hiperglikemije i postojanost glukozurije.

Diabetes mellitus, u zavisnosti od vrste koju posmatramo, ima učestalost pojave u rasponu od 0.13% do 2.0% stanovništva pasa i mačaka koji su kućni ljubimci i trenutno je jedan od najčešće dijagnostikovanih endokrinih poremećaja kod pasa i mačaka.

Faktori rizika za razvoj DM kod pasa uključuju prethodni ili istovremeni hiperadrenokorticizam, rekurentne epizode pankreatitisa, stres i prisustvo genetske predispozicije.

Što se mačaka tiče, iako postoji nekoliko važnih razlika između DM kod pasa i mačaka, mačke imaju dosta istih faktora rizika kao oni koji su prijavljeni kod pasa. Kao i kod pasa, šanse za razvoj DM se povećavaju sa starošću životinje. Gojaznost je jedan od važnih faktora za DM kod mačaka. Do 80% mačaka ima prekomerenu telesnu težinu u trenutku postavljanja dijagnoze, a mačke sa prekomerenom telesnom težinom imaju skoro pet puta povećan rizik od razvoja DM u poređenju sa mačkama koje su idelane telesne težine.

Razlika između pasa i mačaka je ta, da je kastriran mačak ima veći rizik za razvoj DM nego intaktni mačak. Drugi predisponirajući faktor je život u zatvorenom prostoru, sa ograničenim fizičkim aktivnostima ili stimulacija na aktivnosti za traženje plena (miš), lov ili drugi vid aktivnosti koje mačke rade u svom prirodnom okruženju na otvorenom prostoru.

Mačke sa komplikovanim bolestima kao što su pankreatitis, neoplazije pankreasa, hiperadrenokorticizam, hipertireodizam i stomatološka oboljenja povezuju se sa pojavom DM kod mačaka.

Dokazano je da postoje predispozicije specifično vezane za rasu. Rase pasa koje su predisponirane za nastanak DM su samojed, haski, mops, mini šnaucer, mini pudla, dok je kod mačaka to rasa – Sveta Birminska mačka.

Diabetes mellitus postoji u dva tipa:

Dibetes mellitus tip I (ranije poznat kao insulinsko zavisni DM) je aposlutni nedostatak endogenog insulina.

Diabestes mellitus tip II karakteriše se oslabljenom sekrecijom insulina; otpornost na insulin; odlaganje amiloida u ostrvca pankreasa.

Svi klinički znaci koji se primećuju kod kućnih ljubimaca sa DM povezani su sa kratkoročnim ili dugoročnim efektima hiperglikemije i promene u ugljenim hidratima, mastima i metabolizmu proteina. Polidipsija, poliurija, polifagija, i / ili gubitak težine su prvi uočeni znaci. Dugoročno javljaju se komplikacije kao što su katarakta, ablacija sočiva, mikrovaskularni promene na bubrezima, polineuropatije…

Mnoge komplikacije DM se mogu sprečiti ili prevenirati strogom kontrolom nivoa glukoze u krvi. Opšti terapeutski ciljevi u upravljanju DM treba da minimalizuju postprandijalnu hiperglikemiju, spreče hipoglikemiju kada se daje insulin, razlože i minimalizuju kliničke znakove oboljenja, spreče ili odlože dugoročne komplikacije i doprinesu opštem poboljšanju zdravlja.

Uspešno upravljanje dijabetesom može se postići putem egzogene upotrebe insulina, davanjem oralnih hipoglikemijskih lekova, dijeta, gubitak viška telesne težine, vežbanjem i istovremenom kontrolom bolesti.

Dijetetski ciljevi za pse i mačke sa DM su poboljšanje regulacije glukoze u krvi isporukom hranljivih materija u organizmu tokom perioda kada je egzogeni inuslin aktivan i da se minimalizuje postprandijalna fluktuacija nivoa glukoze u krvi. Dijeteteski menadžment ne znači eliminaciju potrebne terapije za zamenu insulina, ali se koristi za poboljšanje kontrole glikemije. Dijetetski tretman je instrument u poboljšanju glikemijske kontrole i stvaranju potrebe za manjom egzogenom insulinskom terapijom.

Faktori koji se moraju uzeti u obzir pri kreiranju odgovarajuće dijete za ljubimce sa simptomima šećerne bolesti uključuju konzistenciju i vrstu ishrane, njenu nutritivnu vrednost i sastav hranljivih sastojaka, kalorijski unos i način hranjenja kućnog ljubimca, kao i prisustvo bilo koje druge bolesti.

Tip ishrane pasa i mačaka sa dijabetesom treba da bude dosledan u količinama i izvoru hranljivih materija (proteini, masti, ugljeni hidrati). Konkretno, vrsta i količina hranjivih sastojaka koja treba da se isporuči telu, treba da bude konstantna iz dana na dan i u proporcijalnim kalorijama dobijenim iz masti, proteina i ugljenih hidrata. Ako dodje do promena u sastojcima ili sastavu hranljivih materija dijeta se može poremetiti, i dolazi do poremećaja čvrstog vezivanja glukoze u krvi na nivou insulinske aktivnosti, što je potrebno za pravilnu kontrolu nivoa glikemije.

Iz ovog razloga na tržištu postoje stalne formulacije gotove, dijetetske hrane čija je formulacija ispitana i garantuje da neće dolaziti do promena. Opet sa druge strane, handmade (hrana spremana kod kuće) i te kako može dovesti do navedenih oscilacija, zbog teškoća održavanja stalnog sastava i kvaliteta hranljivih materija.

Takođe, davanje poslastica kućnim ljubimcima sa dijabetesom strogo je zabranjeno upravo iz prethodno navedenih razloga.

Postparndijalna glukoza u krvi je najveća posle obroka i za nju je odgovoran insulin. Ona je najveća pri upotrebi visokih nivoa jednostvanih ugljenih hidrata, jer ove hranljive materije zahtevaju minimalno varenje i brzo se apsorbuju nakon obroka. Nasuprot njima, složeni ugljeni hidrati (skrob) zahtevaju enzimsku digestiju na prostije šećere pre nego se apsorbuju. Ovaj proces usporava brzinu isporuke glukoze u krvotok. Složeni ugljeni hidrati i rastvorljive vrste vlakana utiču na brzinu prolaska hrane kroz gastrointestinalni trakt i apsorpciju drugih hranljivih materija u ishrani.

Izbor hrane za pse i mačke sa dijabetesom uključuje izbor hrane potpunih nutritivnih karateristika, koji su uravnoteženi i osiguravaju optimalne nivoe svih esencijalnih hranljivih materija.

Dijabetes je poremećaj koji utiče na sposobnost organizma da metaboliše ugljene hidrate, proteine i masti. Zato proporcija ovih hranljivih materija u namernicima namenjenih u ishrani kod DM, mora se uzeti u obzir kao i energetski sadržaj hrane, posebno u slučajevima pothranjenosti ili gojaznosti. Kod gojaznih životinje sa DM ishrana treba da bude formulisana u cilju regulisanja optimalne telesne težine, ali da istovremeno postoji i kontrola glikemijskog odgovora i obratno, kod životinja koje su pothranjene, ishrana treba da bude veće energetske gustine da bi se održala ili poboljšala kondicija i zdravlje jedinke.

Kod ljudi sa DM, visoko-proteinska hrana se ne preporučuje zbog pojave dijabetičke nefropatije, stanje koje se može pogoršati unosom velikih količina proteina. Međutim, ova komplikacija dijabetesa nije česta pojava kod mačaka i pasa, pa tako ograničavanje protina za pse i mačke sa dijabetesom nije potrebna niti preporučena. Umesto toga, pse sa dijabestesom treba hraniti visokokvalitetnim proteinima u količinama koje zadovoljavaju njihove dnevne potrebe. Sadržaj proteina u hrani za mačke sa dijabetesom treba da bude umeren ili viši ( ≥30% suve materije ), što ima za cilj zamenu lako svraljivih ugljenih hidrata koji utiču na nivo glukoze u krvi. Proteini su pre izbor za zamenu ugljenih hidrata, nego masti, zbog samih masti u ishrani koje povećavaju otpornost na insulin i smanjuju toleranciju glukoze. Kada se psi ili mačke hrane hranom sa smanjenim nivoom ugljenih hidrata, utiče se na povećanje glukoneogeneza jetre i promoviše normalizacija koncentracije glukoze u krvi. Velike postprandijalne fluktuacije koncentracije glukoze u krvi se izbegavaju jer se glukoza proizvodi preko hepatične glukoneogeneze i oslobađa se u cirkulaciju sporo i stabilno. Pored toga, veruje se da smanjeni ugljeni hidrati menjaju metabolizam iz oksidacije glukoze prema metabolizmu masti kao primarnom izvoru energije za telo. Prednost ove promene za ljubimce sa DM, uključuje smanjenu sekreciju insulina, pomak od lipogeneze ka lipolizi i povećanu upotrebu slobodnih masnih kiselina kao poželjnog izvora energije.

Kod mačaka, povećan metabolizam masti dovodi do povećanja ketona beta-hidroksibutirata. Ali, ljubimci koji su hraljeni hranom bogatom proteinima i redukovanim nivoom ugljenih hidrata, nisu se približavali opasnim nivoima koji su uočeni tokom metaboličkih acidoza sa nekotrolisanim DM.

Važno je pravilno dijagnostikovati prisustvo drugih bolesti, prilikom razmatranja ishrane sa povećanim proteinima i smanjenim ugljenim hidratima. Kod mačaka sa bubrežnim oboljenjima, može se pojaviti i povećan nivo azota u krvi, kada se hrane hranom sa čak i umerno povećanim proteinima. Inače, dijete sa povećanim proteinima su uvek kontraindikovane za životinje sa teškim oboljenjima jetre.

U slučajevima kada su povećani proteini u ishrani kontraindikovani, zbog istovremene bolesti jetre ili bubrega, može se koristiti hrana koja sadrži umereno povećana hranljiva vlakna za kontrolu glikemijskog indeksa.

Unos masti kod pasa i mačaka sa dijabetesom treba da bude umereno ograničen ako ljubimac ima višak telesne težine. Izmene u metabolizmu lipida može izazvati razvoj hiperholesterolemije i lipidoze jetre kod nekih dijabetičnih jedinki. Ograničeni unos masti pomaže u sprečavanju ili minimalizuje te promene i olakšava gubitak težine ili kontroliše težine ako je to potrebno.

Potencijalna prednost masti u ishrani kod dijabetesa je njihov efekat na pokretljivost želuca. Visok nivo dijetetskih masnoća odlaže pražnjenje želuca i samim tim pomaže u regulisanju postprandialnog glikemijskog odgovora, hrane koje sadrže mononezasićene masti pokazalo se da smanjuju ukupni holesterol u serumu, lipoproteine niske gustine i trigliceride bez povećanja nivoa glukoze u krvi. Međutim, ova prednost sa druge strane, potencira efekat na insulinsku rezistenciju i pogoršava abnormalnosti lipida u krvi koji se javlja kao komplikacija dijabetesa. Zbog navedenih nepovezanih efekata i zbog doprinosa povećanom sadržaju enegrije u hrani, dijeta za mnoge ljubimce sa DM treba da bude sa umereno niskim sadržajem masti i da uvek sadrži adekvatan nivo esencijalnih masnih kiselina.

Sadržaj ugljenih hidrata je važan faktor ishrane, jer ove hranljive materije imaju najveći uticaj na postprandijalni nivo glukoze u krvi. Hrana za kućne ljubimce poželjno je da minimalizuje glikemijski odgovor i smanji fluktuaciju glukoze u krvi, čime se doprinosi boljoj kontroli dijabetesa i razvoju njegovih komplikacija. Termin glikemijski indeks odnosi se na sistem rangiranja, koji kategorizuje hranu na osnovu njenih efekata na nivo glukoze u krvi. Generalno gledano, složeni ugljeni hidrati (skrob) imaju niži glikemijski indeks nego jednostavni ugljeni hidrati, jer se složeni ugljeni hidrati sporije vare. Vrste skroba se takođe razlikuju po glikemiji, a efekat zavisi od biljnih izvora, njegovog fizičkog oblika i namene skroba koji se koristi za kuvanje i preradu. Primer za to, skrob od celog zrna ima niži glikemisjki indeks od visoko rafinisanih skrobova. Visoko rafinisani skrob, kakav je recimo pšenični skrob, u poređenju sa rafinisanim skrobom od krompira ili ječma, pokazuje viši odgovor na glukozu i insulin u krvi u poređenju sa skrobom iz krompir ili ječma. Posebno se izdavaja ječam kao izvor skroba koji je vrlo pogodan za ishranu kod ljubimaca sa DM.

U studiji, obrok koja sadrži 30% skroba od kukuruza, pšenice, ječma, pirinča ili sirka, hranjeni su zdravi, odrasli psi 2 nedelje. Psi koji su hranjeni pirinčem imali su za rezultat najviši postprandijalni glikemisjki odgovor i insulina, za razliku od sirka i ječma koji su se koristili. Kada uporedimo, ishrana sirkom dala je za rezultat relativno nizak glikemijski odgovor, i ishrana ječmom je dovela do umerenog odgovora glukoze i smanjen insulinski odgovor. Pšenica i kukuruz su dali za rezultat srednji glikemijski odgovor. (4)

Kod gojaznih mačaka je sprovedena studija (dve različite hrane), sa sadržajem skorba (33%) od različitih izvora (sirak i kukuruz) u odnosu na pirinač. Mačke su hranu uzimale ad libitum. Mačke koje su dobijale hranu sa pirinčem konzumirale su više hrane i još dobile na težini za razliku od mačaka čija je ishrana bila bazirana na sirku i kukuruzu.

Još je zabeleženo, da kod mačaka čija je ishrana bila sa piričem imale su veću verovatnoću na viši nivoe glukoze u krvi i insulin nakon obroka. (5)

Postoji nekoliko faktora odgovornih za navedeno. Proporcija amilaze i amilopektina u samim materijama, kao i količina hranljivih materija skrob koji sadrže veće količine amilaze imaju viši glikemijski odgovor. Zato je bitno kada se biraju namernice za dijabetičare, kao i količina i izvor skroba u ishrani koja moraju obavezno uvek da se uzmu u obzir.

Zbog svega navedenog, pirinač nije dobar izbor za kućne ljubimce sa dijabetesom, dok je ishrana sa sirkom ili ječmom koji modulišu odgovor glukoze i insulin bolji izbor za njih. Preporuka je, hrana sa pretežno složenim ugljenim hidratima (skrob), i umereno povećanim dijetetskim vlaknima.

Kao opšte pravilo, složeni ugljeni hidrati treba da obezbede 40% ili više kalorija u ishrani za pse sa dijabetesom. Mačke sa dijabetesom mogu da koriste hranu sa visokim nivoom proteina, umerenim nivom masti i smanjenim ugljenim hidratima i vlaknima. Kao što je već rečeno, povećani proteini i smanjeni ugljeni hidrati u hrani formulisanoj za mačke sa dijabetesom poboljšavaju kontrolu glikemije, modulišu hiperglikemiju, i poboljšavaju insulinsku osetljivost.

Hrana formulisana za smanjenje telesne težine kod gojaznih mačaka (smanjene masnoće i kalorijske vrednosti hrane), doprinosi smanjenju viška telesne težine, što dalje doprinosi normalizaciji glikemijske kontrole.

Može se zaključiti da hrana za pse, koja ima malo ugljenih hidrata i sadrži pretežno složene ugljene hidrate (skrob) preporučuje se psima sa dijabetesom. Tip skroba je takođe vrlo bitan faktor. Dijeta koja sadrži pirinač, ima za rezultat visok postprandijalni odgovor, a sirak i ječam imaju niži postprandijalni odgovor i zato su bolji izbor.

Uloga dijetalnih vlakana u lečenju dijabetesa kućnih ljubimaca je opsežno proučavana. Pored količine, razmatran je i tip vlakna. Jedan od tipova klasifikacije vlakana je u dve široke kategorije: rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva (topljiva vlakna) uključuju pektin, sluzi, nekoliko hemiceluloza i fruktooligosahraide (FOS). Ova vlakna su visokog kapaciteta za zadržavanje vode, odlaganje pražnjenja želuca i veruje se da usporavaju apsorpciju hranljivih materija preko crevnih površina. Većina rastvorljiv vlakana se takođe fermentiše pod uticajem bakterija u debelom crevu.

Nerastvorljiva vlakna uključuju celulozu, lignin i većinu hemiceluloza. Ova vlakna imaju manji početni kapacitet zadržavanja vode, uzrokuju sporije kretanje kroz gastrointestinalni trakt i jesu manje efikasno fermentisana od strane gastrointestinalnih bakterija. Dijeta koja sadrži visok procenat složenih ugljenih hidrata i rastvorljivih vlakna prigušuje postprandijalni glikemijski odgovor i time doprinosi u kontroli glikemijskog odgovora nakon obroka. Postprandijalnu hiperglikemiju smanjuju i rastorljiva i nerastvorljiva vlakna, ali su rastvorljiva vlakna izražajnijeg efekta. Rastvorljiva vlakna imaju dodatnu korist uzrokujući smanjenje frekvencije lipoproteina niske gustine- holesterola u krvi.

Upotreba rastvorljivih vlakana može imati efikasnost u odlaganju pražnjenja želuca i usporavanje apsorpcije glukoze u crevima. Međutim, velike količine rastvorljivih vlakana psi ne podnose dobro i mogu uzrokovati povećano defeciranje, mekanu stolicu i dijareju. Štaviše, psi imaju veoma varijabilne odgovore na inkluziju obe vrste vlakana u njihovoj ishrani. Najbolje rešenja je mešanje ove dve vrtste vlakana u ishrani pasa, što ima za posledicu funkciju usporavanja pražnjenja želuca, modulaciju apsorpcije glukoze, ublažanje postprandijalnog glikemijskog odgovora.

Mineral hrom u tragovima je prepoznat kao nephodan nutritijent u metabolizmu glukoze. Biološki aktivan oblik hroma funkcioniše kao sinergista delovanja insulina i zove se faktor tolerancije glukoze. Precizna kompozicija ovog faktora nije poznata, ali se čini da je nikotinska kiselina esencijalna komponenta. Teorija za mehanizam delovanja faktora tolerancije glukoze uključuje direktnu interakciju sa insulinom, uticaj na proizvodnju insulinskih receptora i metabolički postreceptor.

Rađene su kliničke studije gde je zabeleženo da se dodavanjem hroma kod pasa, doprinosu snižavanju glukoze u krvi.

Klinička studija rađena je i kod mačaka, koja je potvrdila poboljšanje osteljivosti tkiva na insulin.

Odnos između gojaznosti i dijabetesa tip II je dobro dokumentovan kod mačaka. Ovaj odnos kod pasa nije dobro dokumentovan, već gojaznost kod pasa utiče negativno na toleranciju glukoze kod pasa.

Smanjenje težine je važan faktor dijetetskog režima životinja sa DM, ako je udružen sa prekomerenom telesnom težinom ljubimca. Gubitak težine kod pasa, sa dijabetesom tipa I može dovesti do povećane osetljivosti tkiva na insulin, što dovodi do smanjenja dnevnih potreba za insulinom. Kada je ljubimac sa DM gojazan, unos kalorija treba da bude napravljen za postizanje i održavanje optimalne telesne težine.

Hrana koja je formulisana da bude potpuni i uravnoteženi obrok za pse, treba da sadrži umerenu količinu vlakana i komplekse složenih ugljenih hidrata.

Kod gojaznih mačaka sa dijabetesom, ishrana mora biti sa niskim sadržajem ugljenih hidrata, visokim sadržajem proteina i/ili povećanim sadržajem vlakana.

Raspored hranjenja životinja zavisi od insulina i treba ga planirati tako da se hranljive materije unose u telo u periodu egzogene aktivnosti insulina. Ovaj raspon će biti određen tipom insulina i perioda dana kada se daje.

Ishrana sa nekoliko manjih obroka tokom dana je bolja nego jedan veliki obrok dnevno. Ovim se smanjuje postprandijalna fluktuacija nivoa glukoze u krvi. Drugi faktor koji utiče na stepen hiperglikemije nastaje nakon obroka, uključuje sastav hrane i vrstu insulina. Ako se insulin aplikuje rano ujutru, prvi obrok treba dati neposredno pre insulinske injekcije. Ako ljubimac odbija da jede bilo kada, injekcija insulina može biti uskraćena. Ovako se izbegava rizik hipoglikemije izazvane insulinom, koje mogu biti opasne po život. Preostala tri/četiri obroka se daju u pravilnim razmacima, u zavisnosti od dejstva korišćenog insulina. Uzimanje uzoraka krvi i merenje nivoa glukoze u krvi svakih 1 do 2 sata tokom perioda od 24h, treba paziti da je period hranjenja u skladu sa insulinskom aktivnošću. Ako postprandijalni nivo glukoze u krvi poraste iznad 180 mg/dl, intervali između hranjenja i aplikacije insulina trebaju da se smanje. Ako se hiperglikemija i dalje javlja, veličinu obroka treba smanjiti i /ili broj obroka treba povećati. Isto tako, obrok treba uvek da se obezbedi u roku od 1 do 2 sata prateći najniži nivo glukoze u krvi. Jednom izabranu odgovarajuću hranu i raspored hranjenja nikako ne treba menjati. Psi se lako navikaju na nove režime ishrane, dok je kod mačaka to dosta težak proces. Kod mačaka može pomoći mešanje stare i nove hrane, ili da grickaju tokom perioda insulinske aktivnosti.

Nikako ne treba davati dodatne namirnice.

3. Zaključak

Kućni monitoring kliničkih znakova i periodično praćenje nivoa glukoze u krvi i nivoa fruktozamina u serumu i/ili koncentracije glikozilnog hemoglobina (GHb) mogu biti korisni za usklađivanje ishrane dok kućni ljubimac reguliše telesnu težinu, ima promena u aktivnosti, ili zahteva prilagođavanje doze insulina.

Reference